ПОСЛЕДНИТЕ КРАЛЕ-ВОИНИ НА ЕВРОПА

НОВ ЕПИЗОД – ВСЯКА СРЯДА, 22.00

Rune – tajni znaci

Kratka istorija

Čudnovati simboli koji se javljaju u igricama, bajkama i knjigama fantastike – rune, javljaju se u ranom srednjem veku u hladnim vikinškim zemljama. Koristile su se, u manjoj ili većoj meri, od 2.-og do 13.-og veka. Rune su urezivane na drvenim pločama, štapovima, drveću i kamenju (papir je na Sever stigao relativno kasno), kao i na predmetima za svakodnevnu upotrebu i amajlijama. Većina takvih predmeta bila je kratkog veka, a ostali su sačuvani runski natpisi na metalu i kamenu. Prema legendi, ljudima je umeće pisanja runama darivao bog Odin. Rune su posebna vrsta pisma u kome svako slovo nosi dodatno simboličko značenje. Mogu se koristiti za pisanje pesama, ali takođe, koristeći slova kao kao metafizičke simbole, njima se može prizivati magija. Moć runa bila je deo verskog uverenja. Rune su imale moć da štite, ali i da neprijateljima pošalju prokletstvo, a takođe i da donesu uspeh u ratovima i ljubavi.

Da bi se rune ispravno koristile, važno je bio poznavanje pojedinačnih znakova, njihova magijska vrednost, kao i tehnike bojenja krvlju i bojom. Veština pravilnog izbora znakova (njihov poredak, broj i broj ponavljanja) zahtevala je pažljivo učenje i veliko umeće. Na primer, na jednoj amajliji iz Lindholma, pronađenoj 1840., neko je ispisao sledeće rune: „Ja, poglavica plemena, zovem se Savilag, aaaaaaaaRRRnnnxbmuttt, njegova svetost”

Runsko pismo (futhark) je od 3.-eg do 9.-og veka imalo 24 znaka, a njegova kasnija verzija (od 9.-og do 13.-og veka) 16. Sama reč ‘runa’ (tajna, šapat, savet, misterija) je u evropske jezike ušla tek u 17.-om veku. Prethodno ih naučnici koji su pisali na latinskom jeziku nisu uzimali za ozbiljno i nisu ni pokušavali da ih protumače. Za njih su one bile paganska magija.

Pravila korišćenja ovog pisma bila su drugačija od onih u centralnoj Evropi. Razlika je bila u tome da kada su se koristile rune, moglo si pisati i s desna na levo i obrnuto, a ukoliko je bilo više redova, u svakom je moglo važiti drugačije pravilo. Ponekad bi se dodavali svi znaci iz alfabeta kako bi se pojačala magija. Samo pismo se vrlo malo promenilo do 14.-og veka. Čak su i norveški seljaci koristili runske simbole i urezivali ih na karakteristična mesta u zemlji. Često su najveštiji među njima bili kovači.

Poreklo i značenje

Istraživači su došli do zaključka da su rune najverovatnije potekle iz Italije, pri čemu se naglašava njihovo etrursko poreklo. Pretpostavlja se da je ovo pismo došlo do Vikinga zahvaljujući Rimljanima, a naročito predstavnicima plemena koji su bili pripadnici legija tokom pohoda na sever Evrope. U ovim borbama germanska plemena su se borila na strani Rimljana, a istovremeno su se stvarali politički kontakti.

Prva interesovanja za runske simbole

Jednog dana 1751. godine, stanovnik mesta Flemlus na ostrvu Funen po imenu Vikmand otišao je da pronađe ogrev. Pukom srećom iskopao je ukrašeni rog i drvenu ploču. Procenjeno je da oba otkrivena predmeta prekrivena runama potiču iz 350. do 550. godine n.e. Ne zna se šta se sa pronađenim artefaktima desilo, ali su ostali crteži , a usledilo je još mnogo sličnih otkrića.

1859. organizovane su dve istraživačke ekspedicije. Potraga koju je predvodio E. Engelhart donela je na hiljade vrednih otkrića iz bronzanog, neolitskog i gvozdenog doba na kojima se mogu videti mnogobrojni runski natpisi. Lingvistička istraživanja pokazala su da su sve do 9.-og veka Normani imali zajednički jezik, što je u mnogome olakšalo kasnije analize.

Interesovanje za runske natpise postojalo je i mnogo ranije. U 16.-om veku, tadašnja kraljevska porodica Švedske – Vasa pružala je veliku podršku svim pokušajima da se učvrsti njen prestiž i ponos i pokažu slavni počeci njihove moći. U periodu od 1554. do 1555. biskup Johan Magnus (1488-1544) i njegov brat Olaus Magnus (1490-1557) uradili su detaljne reprodukcije runskih natpisa. Johan Bureus (1568-1652), po zanimanju učitelj, čak je uspeo da ovlada zaboravljenom veštinom čitanja runa i 1599. objavio priručnik Celokupno učenje o runama. Takođe je razvio i abecedu runa sa odabranim propratnim tekstovima.

Spomenici

Najveći poznati skandinavski kameni spomenik sa runskim natpisima dolazi iz mesta Ruk (Rök). 1862. godine lokalni sveštenik naredio je da se ova kamena ploča ugradi u zid crkve, pa je spomenik uklonjen i namešten na najbolju poziciju. Granitna stena razmera 3,82x1,38x0,43m prekrivena je sa 725 runa. Iz nekog razloga, onaj koji je urezivao rune se bojao da neke pozicionira jedne do drugih; takođe, ne zna se kada je urezivanje započeto i završeno. Kada su natpisi dešifrovani, otkriveno je da je centralni, najveći deo posvećen veličanju ogromnog bogatstva Teodorika Velikog (450-526), kralja Ostrogota.

Većina predmeta sa runskim natpisima, međutim, sadrži kratke poruke poput: „čuveni mač – nemoj poštedeti neprijatelja“ (u mestu Torsbjerg u Danskoj) ili, „začarano“ na vrhu koplja pronađenog u jednoj grobnici u Verluzu, ili, „Ovde leži Svabahari otvorenih rana, ja, Stainavari sam oslikao ove rune“, na nadgrobnom spomeniku u Tunu, ili, „Hadavulf je podario dobru godinu novim seljacima i novim poglavicama“, natpis sa runskog kamena iz Istaba. Bilo je takođe i kletvi, poput one na kamenom postolju od 4 metra u mestu Bjorketorpu: „Ovde sam sakrio čitav niz magičnih runa. Svako ko uništi ovaj spomenik će biti zlosrećno ubijen na bojnom polju.“

VILJEM OSVAJAČ – KRALJ ENGLESKE
Pobednički vođa

Viljem je zadobio reputaciju savršenog vojnika, izuzeto vičnog umeću ratovanja. Njegova moć nije opadala ni nekoliko godina nakon mira iz 1060., već je uspeo da u tom periodu ojača mlado vojvodstvo Normandiju. Autoritet koji je imao mu je omogućio saveze sa hrabrim ratnicima, dok su njegove impozantne veštine organizacije, upravljanja i snalaženja u različitim zakulisnim ’igrama’ osigurale jačanje njegove moći. I spoljašnji i unutrašnji uslovi ukazivali su na to da treba proširiti vojvodstvo, na ekspanziju. Ipak, još uvek nije bilo na vidiku da je moguće da unuk jednog grobara postane Kralj Engleske. 1063. Viljem je Normandiji pripojio vojvodstvo Majen, a ubrzo nakon toga i Bretanju.Već 1066. nije više bilo okolnih zemalja koje bi se mogle pripojiti Vojvodstvu, ali se prilika za uvećanje njegovog ugleda i uticaja ukazala sa druge strane Lamanša.

Viljem i Harold Godvinson

Često se pominje Haroldova poseta Normandiji, ali postoji nekoliko verzija. Tokom ove posete dvojica vojvoda su zajedno krenula u pohod na Bretanju protiv tamošnjeg princa Konana. Harold se navodno zakleo da će podržati Viljemove pretenzije na englesku Krunu. Prema jednoj verziji, Harold je otišao u Normandiju da bi pronašao muža za svoju sestru Edit, a prema drugoj da bi oslobodio svog mlađeg brata i rođaka koji su bili taoci Anglo-Saksonaca.

Ukoliko je Harold zaista dao svoju reč, a to je ono što sugerišu normanski izvori, onda je nesumnjivo da ga je na tako nešto naterao Viljem koji se angažovao u kampanji pridobijanja argumenata i izgovora za pohod na Englesku. Čak i da sâm Harold nije došao na ideju da preuzme krunu, znao je da je ozbiljan pretendent. Shvatio je da će biti neophodno da preduzme korake kako bi obezbedio jugoistočnu obalu Engleske.

Pripreme

Krunisanje Harolda Godvinsona nakon smrti engleskog kralja Edvarda prošlo je glatko i brzo, što znači da je unapred pripremljeno mnogo ranije. Čim je za to čuo Viljem, odmah je krenuo u diplomatsku ofanzivu sa ciljem da prikupi podršku za vojni poduhvat. Viljemov tast Boldvin, regent umesto maloletnog kralja Francuske, takođe je obezbedio podršku za taj pohod od Pape Aleksandra II. Ovo je Viljemu obezbedilo mir na granicama njegove zemlje a takođe je dobio uveravanja od rimskog Cara Henrija IV (1050-1106) da se neće mešati u predstojeći sukob. Ne sme se zaboraviti da je Viljem planirao napad na zemlju veću i mnogoljudniju od njegove koju je štitio dokazani vođa. To nije bio pljačkaški napad horde Vikindga koji će nestati sa plenom, već rat u kome su ulozi bili veliki. U prošlosti, tako nešto je uspelo samo Kralju Knutu Velikom (oko 997-1035).

Vazali vojvode Viljema okupili su se u Lilebonu. Njihova dužnost bila je da štite vojvodstvo u slučaju napada, ali nisu imali obavezu da se priključe vojnom poduhvatu van granica vojvodstva. Ipak, Viljem je uspeo da ubedi barone i ratna mašina je krenula. Viljem je naredio da se izgradi ogromna flota za invaziju, što je i učinjeno za svega par meseci. Glas o ovome se brzo proneo i mnogi borci su pristupili armiji u nadi da će doći do slave i bogatstva.

Između 800 1000 brodova je od jula do septembra čekalo na povoljne vetrove. Viljem je verovatno znao za kampanju Haralda Hardrade na severu Engleske i čekao je ishod te borbe. Ma ko pobedio, znao je da će biti oslabljen. Viljemu nije bilo lako da održi kontrolu nad tako velikom vojskom a sličan problem je sigurno imao i Harold na drugoj strani moreuza.

Doručak na moru

Ubeđen da je povoljan trenutak za invaziju iz pravca Normandije prošao, Harold je naredio trupama koje su štitile obalu da odstupe. Međutim, u noći 27. septembra promenio se pravac vetra. U zoru je Viljem naredio da se brodovi ukrcaju i pripreme za isplovljavanje. Operacija je izvedena izuzetno uspešno i u sumrak je flota zaplovila prema engleskoj obali.

Vojvoda Viljem nije znao kakva je situacija na obali. Dogovor je bio da se pre iskrcavanja svi brodovi grupišu na moru. Viljemov veličanstveni admiralski brod Mora bio je brži i imao veću zapreminu od ostatka flote. Kada su se u zoru približili kopnu, kralj i posada su shvatili da su bili sami jer su plovili mnogo brže od ostalih. Da bi izbegao paniku i brigu među posadom, Viljem je naredio da se posluži bogat doručak. Dok su završili sa doručkom pojavili su se i sporiji brodovi na horizontu.

Iskrcavanje je proteklo bez ikakvih problema i nisu naišli na bilo kakav otpor. Čak i kada se sapleo dok je napuštao brod i pao na plažu, što je za sujeverne bio loš znak, Viljem je od toga napravio šalu rekavši: „Ovim zauzimam ovu zemlju; od ovog trenutka ona pripada meni.“